projekat u pripremi
ARTBERZA
 
 

Ljubomir Ivanović Ljuba

Ljubomir Ivanović Ljuba
(1882.-1945)
Slikar i grafičar, Ljuba Ivanović, bio je pionir u isticanju samostalnosti grafike kao umetničke discipline u srpskoj umetnosti na početku 20.veka. Rođen i školovan u Beogradu, rano je spoznao kako delovi grada brzo nestaju, a sa njima i brojne legende o njihovom životu. Zagledan u neprolazne arhitektonske vrednosti Beogradske tvrđave, sakralnih spomenika hrišćanske i islamske kulture, ostavio je o tome brojne zabeleške. Ističe se da je Ivanovićev doživljaj pejzaža uzbudljivo svedočanstvo o njegovim osećanjima, dok je ćuteći pohodio mnoštvo prelepih srpskih krajeva.Предео је за њега добро одабран мотив, којим би показао свој виртуозни цртеж. Истовремено, он влада хармонијом композиције, пропорцијама, односима светлог и тамног и поиграва се светлошћу у мрачним ентеријерима. Маестралан рукопис није променио ни у болести, када је прибегао техници линореза. Импресије је увек изражавао верно и снажно, а духовне вредности преносио је сликајући портрете, ентеријере грађанских кућа, фигуралне композиције и мртве природе. Ивановић припада кругу минхенских ђака и пријатеља Ажбеовог атељеа. Радио је врло много, излагао у земљи и иностранству, и предавао у Гимназији, Мушкој учитељској школи и Академији ликовних уметности у Београду. За свој рад је награђен и Орденом св. Саве, као и чланством у СКА-САНУ од 1922. године. Мноштво његових илустрованих дела објављених у часописима и графичким мапама 1903-1945, приказују Љубу Ивановића као препознатљивог ствараоца - илустратора скривених делова модерних градова (Стари Париз, 1932). Његово уметничко дело најближе је импресионизму. За импресионизам га везују наклоност да хвата одблеске светлости по оронулим зидовима старих здања и трошних касаба, трепераву игру сенки по крошњама и лишћу усамљених храстова и витких јабланова, и парковске и уличне клупе. Својим уметничким делом Ивановић је исказао животни став, чежњу за слободом, искреношћу и истином. Зато је говорио: „Човек је искрен, само кад је сам“. Веома су изражајни његови кроки цртежи обичних људи са капама, шеширима, заустављени у времену и сачувани од заборава.Опуси Ивановићеве графике нису били велики, али их је репродуктивна моћ часописа, новина и књига сачувала кроз цео 20. век. Незаборавни цртежи оловком израз су његовог немирног духа, духа истраживача и сакупљача српских старина у прекрасним пределима Србије и другим јужнословенским крајевима. Bio je autentična stvaralačka ličnost prve polovine 20. veka, koji je suvereno vladao sredstvima crtačkog i grafičkog izraza i umnogome doprineo tome da se crtež kod nas razvije, usavrši i osamostali kao ravnopravan s drugim umetničkim medijima. Istovremeno, Ivanović je bio inicijator razvoja i unapređenja grafičke prakse kod nas. Takođe, bio je član umetničkog udruženja „Lada“ i jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919). Bio je profesor na Umetničkoj školi i potom na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1922. je dopisni član SANU, a 1933. je odlikovan ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Ljuba Ivanović 1930. godine boravi drugi put u Parizu, u društvu prijatelja Momčila Miloševića, književnika (prvi put je bio 1920). Oni, jedan crtežima a drugi rečima, beleže svoje impresije o ovom gradu: „neusiljeno, bez pretenzije, jedino iz potrebe da kažemo lična osećanja”, zapisao je Milošević u svojoj knjizi Pisma iz Pariza (1931), ilustrovanoj Ivanovićevim crtežima. Crteži iz Pariza objavljeni su i u albumu Stari Pariz (1932). U Parizu je 1930. godine nastao i ovaj crtež iz kolekcije Beljanskog, po mnogo čemu karakterističan primer Ivanovićevog „slikanja” olovkom. Veoma sklon urbanom predelu, umetnik ne slika poznati Pariz, izgled Ajfelovog tornja ili Trijumfalne kapije, već se njegov izbor zadržava na uzanim gradskim ulicama, visokim zgradama karakterističnih krovova i dimnjaka, bistroa i uzanih prolaza. Iako dosledan vernom prikazivanju motiva, ovi crteži mu nisu ni dokumentarni, ni realistički. U njima se insistira na svetlo-tamnom ritmu fasada i arhitektonskih elemenata, nemirima koje unosi igra svetlosti i dejstvo vremena, kao i na atmosferi sete i usporenom toku svakodnevice, što slikar ostvaruje uvodeći ponekog nehajnog prolaznika, figuru koja smireno sedi u bistrou, parkirani automobil ili zaustavljenu kočiju. To opet nije prepoznatljivi Pariz kabarea, užurbanih bulevara i bučnih igranki, konjskih trka i železničkih stanica, već je to Pariz udaljenih kvartova, oronulih zgrada, tihog susedstva s prodavnicama kolonijalne robe i zaustavljenog vremena. Snopovima poteza različite gustine umetnik je ostvario utisak suprotnosti između svetlosti i senke koja počiva na svim stupnjevima skale – od duboko crnog, do jasnog svetlosivog, kao i tonsku gradaciju koja oblicima daje plastičan izgled. Projekat „Muzej u pokretu“, koji vodi kustos Žana Gvozdenović, čini osam monografskih i tematskih izlozbi sa delima iz zbirki Muzeja savremene umetnosti i namenjen je predstavljanju po muzejima i galerijama Srbije tokom 2008. i 2009. godine, u periodu rekonstrukcije zgrade na Ušću. Ovim projektom, MSU intenzivira saradnju sa institucijama u unutrašnjosti i upoznaje širu kulturnu javnost Srbije sa značajnim delima i stvaraocima jugoslovenske umetnosti 20. veka koje poseduje u svom fundusu. Izložba „Ljuba Ivanović: Fragmenti zaustavljenog vremena, crteži i grafike iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti“ održana je 2008. godine u Zamku kulture - Kulturnom centru Vrnjačke Banje. Kustos izložbe bila je Žaklina Ratković, viši kustos MSU. Radovi izloženi u Konaku kneginje Ljubice 2011. godine, nastali su 1935. godine, kada je neumorni umetnik obilazio grad na ušću Jošanice u reku Rašku, srednjovekovno trgovačko i zanatsko središte - Novi Pazar. Ova postavka je prva prilika da se sagledaju prepoznatljive umetničke vrednosti Ivanovićevih radova koji se danas nalaze u muzeju Ras u Novom Pazaru. Tekst povodom retrospektivne izložbe crteža Ljubomira Ivanovića u Galeriji HAOS – mart/april 2009. Beleška na putu Tako je putovanje za Ljubu bilo samo izgovor. Jedina stvar zbog koje je vredelo slikati je ta žar i zanesenost kojom je radio predele koje je iznova obilazio, taj posve intiman i ličan način viđenja stvari. Ovaj potpuno neobičan čovek, nomad, svim silama je težio da izrazi ono što je u prirodi, ono što se nalazi u vidljivom svetu, i da gotovo u jednom dahu unese atmosferu u svoj blok. Predeli, gradovi, ulice kojih se danas neki sećaju, na njegovim crtežima postaju nešto sasvim drugačije. To jesu oni isti predeli koje je vreme danas izmenilo tek toliko da ih možemo prepoznati. Danas, to jesu oni ljudi, setnog pogleda, koji su baš tamo živeli, i svoj bi zavičaj voleli baš takvim da upamte. Za njih ta zaboravljena geografija ima posve drugačije značenje. Mnogo toga živ čovek može da uradi, ali posle Ljube, nije bilo boljeg crtača, meteorografa, učitelja, profesora, a i da je bilo, ko zna kako bi njegova južna Srbija danas izgledala, a i kako bi uopšte mogla da izgleda. Stvarati u vreme začetaka srpske moderne, stasavati sa onim umetnicima koji su se duboko urezali u kolektivno sećanje, koji su istorija i o kojima se mora znati, ostavlja nas zbunjene. Na Ljubu su mnogi zaboravili, a sve vreme je bio tu. Oni su svoj svet razlivali u boji, rastapali i reflektovali, hvatali treptaje sunca, one neponovljive trenutke. Svoje, za ono vreme, gotovo metafizičke tvorevine su pokazivali svetu. Sa njima i Ljuba, tih i nenametljiv, ali njega se niko ne seća, tek posle će se za njega čuti. Beogradska publika je tada hrlila da poseti redom jugoslovenske izložbe, izložbe Lade i ostale onovremene likovne manifestacije koje su prezentovale mlade umetnike pleneriste i impresioniste, ali i one starije, tada popularnije i omiljenije, realiste. Kritičari, dakle književnici, umetnici, svi oni koji su hteli i umeli svoju emociju da uobliče u vidu kritike ili pohvale motrili su posebno na one koji tek stasavaju. Ne zna se da li je baš to uslovilo dalje vežbe u boji ovog umetnika koji je gotovo uvek, kao po prepisci, prepoznavan kao crtač ali ne i kao slikar. Bilo kako bilo, na osnovu onih retkih očuvanih platana, koja su nastala samo do 1920.godine, ali posle toga više nikada, njega svrstavaju u red srpskih intimista. Od tada, pa do danas, Ljuba, za one koji ga se sećaju, ili poznaju njegov rad, pa i za one koji danas uče da ga upoznaju, on ostaje vanserijski crtač i grafičar. Njegovo sunce se odaje na belim partijama na crtežu, a tamu dorađuje gusto poređanim štrihovima. Kao kakav neimar, gradi jednu posve karakterističnu arhitekturu, sa kojom upoznaje sve one koji nisu videli te krajeve iz kojih on crpi svoju kreativnu misao. Da li je prkos ili kakvo drugo osećanje nateralo ovu darovitu dušu da utočište za svoje vizije pronađe baš u medijima, nepopularnim za to vreme, nikada nećemo znati. Ali zasigurno, tamo je našao i dočarao sve ono što su njegovi savremenici tražili u crtežu bojom. Inat, je svakako bio onda kada se borio sa bolešću koja je pretila da mu oduzme šaku. Tada je kušao sebe, gotovo izazivao, i na kraju našao način da je ponovo osposobi. Umesto zgloba, on forsira lakat iz koga sada polazi ta linija sile koja pomera brda i planine na njegovim prizorima. Kada više nije moglo, on postaje levoruk, i sada pred sobom ima novi zadatak, da radi kao i ranije. Tako je i bilo. Stara potraga za tim magičnim valerskim akcentom, za tom enigmom stvari koje ga okružuju, za povoljnim trenom iz koga će iscediti svu svoju emociju na hartiju, se nastavlja. Sve onovremene umetničke struje, frakcije koje su se krčkale u kotlu nezadovoljstva umetnošću, svetom, politikom, ljudima, životom, kao kakvo zlo predskazanje onoga što dolazi, i što donosi rat, ostavio je za sobom. Sa svojim prijateljima i učenicima, ide po Srbiji, Crnoj Gori, Kosovu i Metohiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Grčkoj, hoda već utabanim putem, živi svoju slobodu, toliko neophodnu za stvaranje. Tamo, negde, ostavio je i svaku nepravdu koja mu se desila, a bilo ih je toliko, da bi i od nekih nameravanih poduhvata, kulturološki veoma značajnih, odustajao, zbog ljudske pohlepe i ostrašćenosti. Njegov crno-beli svet, koga mi danas doživljavamo u svim njegovim bojama i tonalitetima, predstavljen je u Galeriji HAOS 10. marta, uoči njegovog 127 rođendana. Sada, nema sumnje, posle skoro 30 i više godina odsustvovanja prave retrospektivne izložbe njegovih crteža, svi će ga upoznati. Uskoro će i on, baš kao i neki njegovi savremenici, dobiti, nadamo se, svoju monografiju koja će obraditi sva njegova lica. Spaić Vladana, istoričar umetnosti, saradnik galerije HAOS Crtež ENTERIJER „G. Ivanović je trezvena umetnička narav, koja pretpostavlja valjan klasičan slikarski rad, novim impresionističkim studijama u slikarstvu. On se sad vraća u otadžbinu; kako su takozvani štilleben i unutrašnja intimna dekoracija njegova najjača strana, to držim da će on moći vrlo korisno poslužiti našoj veštačko-zanatskoj nastavi”, referisao je 1909. godine Ministarstvu narodne privrede trgovački zastupnik pri konzulatu Srbije u Minhenu, Haim Davičo. Crtež Enterijer predstavlja upravo jednu od tih „unutrašnjih intimnih dekoracija”, omiljene Ivanovićeve teme od najranijih dana. U ovom opredeljenju ka prikazivanju enterijera primetan je uticaj jednog od minhenskih umetničkih uzora Ljube Ivanovića – preko pedeset godina razdvaja njegove male, intimne enterijere od sličnih dela Adolfa fon Mencela. Hromatski sveden kolorit oker-zelenkasto-sivih tonova sa ponekim akcentom crvenog, kao i intimna atmosfera i smirenost pokazuju potpunost Mencelovog uticaja na Ivanovićeve slike. Taj uticaj protegao se i na crteže sa ovom temom, komponovane na sličan način: sto zastrt stolnjakom, na stolu različiti predmeti, sa strane stolica, za stolom ponekad sedi ženska figura, u pozadini zavesa, sa strane vrata ili prozor koji ujedno predstavljaju i izvor svetla. Slobodnim, nemirnim potezima četkice odgovara sličan potez mekom olovkom. Zato ni najmanje ne čudi što crtež Enterijer iz kolekcije Beljanskog kao da u ogledalu odražava nedatovano, ali očigledno savremeno, malo ulje Enterijer iz beogradskog Narodnog muzeja Crtež Zora Petrović (1920) Svoju učenicu Zoru Petrović Ljubomir Ivanović je nacrtao tokom njene poslednje godine u Umetničko-zanatskoj školi, u koju se vratila 1919. godine, posle studija u Budimpešti. U ovom crtežu je umetnik napravio spoj svoje omiljene teme iz rane faze stvaralaštva – figure u enterijeru s portretom. Za razliku od uobičajenih sličnih aranžmana gde je figura često prikazana kako sedi za stolom okrenuta leđima ili je zabavljena nekim poslom (čitanjem, vezom, sviranjem na klaviru), Zora Petrović sedi frontalno okrenuta, s jednom rukom oslonjenom na stranu, a drugom položenom na krilo, u trenutku predaha posle nekog napornog posla. Na njoj je tamna kecelja koja nas, kao i pribor na stolu, uverava da se radi o slikarskoj učionici. Druga netipična stvar je svetao prozor iza sedeće figure, čija svetlost ništa ne osvetljava, jedino što ostavlja lice figure u kontralihtu, potpuno neuhvatljivih crta. Igra svetlosti, ali ne izazvana prirodnim osvetljenjem koje bi moglo dopreti kroz prozor, ogleda se na svim površinama kao rezultat nemirnih šrafura mekom olovkom. Gustina poteza vodi pogled prema dnu kompozicije, ka suknji na kojoj gotovo da nema belina. Bez obzira na ove prilično značajne razlike, crtež Zore Petrović uklapa se u stvaralačku liniju koju je Ljubomir Ivanović započeo tokom minhenskih studija, najpre slikajući uljem tipične enterijere (sa ili bez figure) osvetljene kroz otvorena vrata ili prozor, naglašenim potezima kičicom, u smeđezelenoj gami sa ponekim kolorističkim detaljem, da bi je nastavio u olovci, poštujući prvobitnu scenografiju slike. Ovaj crtež je poseban i po tome što ga je Pavle Beljanski verovatno odabrao jer prikazuje Zoru Petrović, slikarku čija se dela nalaze u njegovoj kolekciji. Crtež Pariz (1930) Ljuba Ivanović 1930. godine boravi drugi put u Parizu, u društvu prijatelja Momčila Miloševića, književnika (prvi put je bio 1920). Oni, jedan crtežima a drugi rečima, beleže svoje impresije o ovom gradu: „neusiljeno, bez pretenzije, jedino iz potrebe da kažemo lična osećanja”, zapisao je Milošević u svojoj knjizi Pisma iz Pariza (1931), ilustrovanoj Ivanovićevim crtežima. Crteži iz Pariza objavljeni su i u albumu Stari Pariz (1932). U Parizu je 1930. godine nastao i ovaj crtež iz kolekcije Beljanskog, po mnogo čemu karakterističan primer Ivanovićevog „slikanja” olovkom. Veoma sklon urbanom predelu, umetnik ne slika poznati Pariz, izgled Ajfelovog tornja ili Trijumfalne kapije, već se njegov izbor zadržava na uzanim gradskim ulicama, visokim zgradama karakterističnih krovova i dimnjaka, bistroa i uzanih prolaza. Iako dosledan vernom prikazivanju motiva, ovi crteži mu nisu ni dokumentarni, ni realistički. U njima se insistira na svetlo-tamnom ritmu fasada i arhitektonskih elemenata, nemirima koje unosi igra svetlosti i dejstvo vremena, kao i na atmosferi sete i usporenom toku svakodnevice, što slikar ostvaruje uvodeći ponekog nehajnog prolaznika, figuru koja smireno sedi u bistrou, parkirani automobil ili zaustavljenu kočiju. To opet nije prepoznatljivi Pariz kabarea, užurbanih bulevara i bučnih igranki, konjskih trka i železničkih stanica, već je to Pariz udaljenih kvartova, oronulih zgrada, tihog susedstva s prodavnicama kolonijalne robe i zaustavljenog vremena. Snopovima poteza različite gustine umetnik je ostvario utisak suprotnosti između svetlosti i senke koja počiva na svim stupnjevima skale – od duboko crnog, do jasnog svetlosivog, kao i tonsku gradaciju koja oblicima daje plastičan izgled. Crtež Ohrid (1935) Predeo je tema koja je Ivanoviću uvek bila bliska i koju nikada nije izneverio. Neprekidno zaokupljen živopisnošću i izumirućom romantikom srbijanskih, bosanskih i makedonskih varošica, slikao je stare kuće s doksatima, širokim strehama, ćepenke, kaldrmu, živopisne kapije, sahat kule, crkvene tornjeve i minareta. „Poput putopisca beležio je sve što je video a imalo je neki istorijski, folklorni, narodnosni ili umetnički značaj”, zapaža kritičar i njegov savremenik Branko Popović. Proučavanjem njegovih crtanih predela, uočajavu se razlike u načinu izvođenja između ranih i poznijih ostvarenja. Dok je u početku radio prozračne pejzaže okupane svetlom, u kasnijim delima – kojima pripada i ovaj crtež – on mekim grafitom, kao kičicom, podvlači vrednosti forme punim, širokim, uporednim potezima olovke. Konture, međutim, izvlači linijom samo u nekim često sporednim pojedinostima. Kroz njegove radove, kao i na ovom, sa starim trošnim, napuštenim zgradama, istrulelom drvenom kapijom, polusrušenom ogradom od opeke probija izvestan umetnikov filozofski stav: čovek je prolazan gost na ovoj zemlji. O tome da je postojao svedoči samo njegovo delo, tragovi njegovih ruku. Ivanović je brižljivo birao motive, na kojima je – kao na ovom crtežu – ostvario izrazito sentimentalno raspoloženje i iskazao njemu tako svojstveno poštovanje vremena i prošlosti, više nego života i savremenosti. Crteži s putovanja, na kojem je nastao i ovaj crtež, prikazani su na Izložbi crteža iz Južne Srbije i Bosne, u Novom Sadu 1936, a objavljeni u mapi reprodukcija Crteži – Jugoslovenski predeli, 1937. godine.
Trenutna prodajna dela
Ostala dela iz opusa (van prodaje)
NEMA PODATAKA TRENUTNO!
Kontakt: info@artberza.com - 065/565.21.21 (pon-pet 09-17h)
2011-2014 © CEDENS Company d.o.o.